Danas je šesti dan kako nisam s Micekom; jučer je došao u ured – užas – tuga, jad i bijeda; izaziva sažaljenje, ma muka mi je od njega. Kupio crvenu ružu i ja se tebi ispričavam za sve što sam rekao i učinio.  Žalosno, ali istinito. Rekoh ja njemu nemaš se zašto ispričavati, što je bilo prošlo je, više ne ide i gotovo je, tu su ti papiri za sporazumni raskid braka, potpiši i to je to. Papire nije htio ni pogledati a kamoli potpisati, mali monolog, pa opet ko o čemu nego kurva o poštenju, rekoh nemoj više, ja se ni mrtva ne vraćam u taj stan, shvati gotovo je. Ja ću Vama ovo i ono raditi, ja ću Vama nositi posao, ja rekoh oćeš li više sam sebe poslušati – ovdje nema nikoga u ovoj firmi do mene – a ostalo su ionako uposleni djelatnici i točka, završimo s tim. Ti znaš da ja nisam ni pametan, ni neko ko može gurat posao, ni prosperitetan, ja sam samo šljaker, super, to sve znamo, nemoj da stalno ponavljamo. Micek okrenu u suze, ja ću kod tebe raditi za minimalac – rekoh super, nemojmo se oko toga natezati, molim te ideš samnom na kavu, ajde, opet ja njemu jedno te isto a i on bome meni, rekoh idem imam posla, dobro idem ti ja nešto napraviti, rekoh idi doma.

Kad nakon 2 sata eto njega s kompom, ide on, pokisao, nosi on svoje uratke, i fućkaj ga, sažali se čovjek i pusti ga, no to nema smisla, izgubio je svako dostojanstvo i ne znam kako bi ga mogla smisliti da se probudi kraj mene, fuj, fuj, fuj, lakše mi je kad je doma i ne vidi se. Otišao kad je frend navečer došao raditi, laku noć tugo.

Jutros, evo njega u ured, u uredu nastade muk, on sjede, primi se posla, ja otišla na pregled, vratila se, on otišao – odahnula, kad eto ti ga za 10 minuta, sjede, ode, dva sata mi pomagao kovertirati, no ja to ne mogu sama, Micek, zašto to radiš, idi s milim Bogom, idi.

Otišao negdje oko četiri, na poštu pa ko zna kud, samo nek ide, lijepe je kad nije tu. Usamljen sam ja, nemam ni ženu, ni ništa. Početak je kad počneš, a kraj je kad si gotov.